Kutak za odrastanje

Nema više virtuelne stvarnosti

Po povratku s posla, svakoga dan dočeka me isti prizor, prljavo posuđe u kuhinji, razbacane stvari po kući, mokro kupatilo i prizor koji me najviše i plaši i nervira - moja dva deteta kako nepomično leže na krevetu i jedno na tabletu, drugo na računaru gledaju neke influensere, jutjubere ili kako se već nazivaju. Domaći neurađen, lektira nepročitana. Bez pomaka od kako su se uključili u taj virtuelni svet. Ponašanje sve gore, nedolično, prosto. Nisu me čak ni pozdravili po povratku s posla. Šta im se to pobogu dogodilo u međuvremenu da su postali takvi? Zar je to sada život jednog zdravog i pravog deteta? A ne...neće da može tako. Ne dok sam im ja majka!
Da li vam je ova situacija poznata?
U komentaru napišite kako bi se mogla dalje odvijati.
Videvši prizor kuće u haosu, klinaca na tabletu i telefonu…Uletela sam im u sobu i dreknula da istog momenta ustaju sa kreveta i da ga nameste, izgovori me ne zanimaju. Kreće radna terapija! Nema više virtuelne stvarnosti. Namestili su brzo svoje krevete i još brže bili spremni da se vrate na njih. Neće moći, akcija se nastavlja. Poslala sam ih da operu sudove dok ja ne oribam kupatilo, pa ćemo nakon toga zajedno da obrišemo prašinu i usisamo kuću. Pitala sam ih kakav su dan imali, da li su dobro. Odgovori su bili škrti, šturi: da dobro su, dan je protekao okej,... Dan im je izgleda proticao fino dok se ja nisam vratila sa posla. Ali polako, pa nećemo samo da robujemo poslu, zabavićemo se kada sve završimo, a da bih ja stigla da se zabavim sa njima, morali smo prvo zajedno srediti kuću.
Završili su sa pranjem sudova, osušili ih i složili. Nastavili smo dalje, sobu po sobu, usput ne mogavši razgovarati, jer je usisivač bio nepodnošljivo glasan. Posle dve završene sobe, ostavila sam moja dva snagatora da rade dalje, a ja sam otišla da pripremim kolače, da imamo šta da grickamo kasnije. Dok se kolač pekao, ja sam pripremila Monopol i Čoveče ne ljuti se. Večeras ne moramo da uradimo domaći, nema veze. Žrtvovaćemo to za neko veće dobro. Objasnila sam im šta večeras radimo i da ne rađenje domaćeg nikako ne sme postati pravilo, već samo izuzetak za specijalne prilike poput ove večeras. Nisu bili baš oduševljeni, ali kupila sam ih kolačima.
Koji su vaši načini da decu izvučete iz virtuelne stvarnosti?
Slika Devojcica Pere Sudove
Radna terapija se završila, a miris kolača se protezao kroz celu kuću. Oduzela sam deci telefone i rekla da večeras igramo društvene igre i tačka. Jeli smo i igrali, samo tiha muzika u pozadini naše igre. Dolazilo je usput do čarki i nesporazuma, ali kad bi počela galama, utišala bi ih i objasnila im da taj obrazac ponašanja koji su usvojili gledajući jutjubere nimalo nije zdrav i da treba polako da počnu da ga se odriču. Sve može polako i smireno, samo moramo da razgovaramo i da imamo razumevanja jedni za druge. Imaju sreću da odrastaju u normalnoj porodici, stoga treba tako i da se ponašaju.
Kada je već bilo vreme za spavanje, odvela sam ih u sobu i sela pored njih. Vreme je bilo da ovo zlata vredno veče do kraja začinimo magijom jedne lepe priče. Uzela sam Robinzona Krusoa i rekla kako ću im ja večeras pročitati jedan deo, a za sutra ćemo se dogovoriti oko nastavka. Trudila sam se da čitam što lepše kako bi ih zainteresovala za tu knjigu, ne bi li sutradan iz puke radoznalosti uzeli sami da nastave da čitaju. Čini mi se da sam uspela u tome.
Kada sam se umorila i krenula konačno da legnem, molili su me da nastavim da im čitam dalje. Teška srca morala sam da ih odbijem, slova su počela da mi se mute od umora. Ali gle čuda! Ne marivši puno za moje odbijanje, uzeli su sami knjigu i nastavili gde je mama stala. Ulazivši posle desetak minuta u svoju sobu osluškivala sam šta se dešava. Iz njihove sobe nije se čulo ništa. Da li i dalje čitaju ili su i oni zaspali od umora? Nije ni važno... Važno je samo da ne gledaju one silne gluposti po internetu. Neću dozvoliti da mi deca iščeznu u virtuelnu stvarnost. Jer život je ipak sa ove strane žice.
Možda zvuči kao bajka, ali nije. Ovo je samo osvrt jedne majke na stvarnost u kojoj smo se svi nekad našli ili ćemo se naći..kao i zaključak da roditelji stvarno mogu biti supermeni. 🙂
Nevena Tomić, ekonomista

Povezani tekstovi

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *