Kutak za odrastanje

Kovač hiljadu zvezda

Kovač hiljadu zvezda

Na selu, u svojoj maloj kovačkoj radionici, proveo sam veći deo svog života, praveći drugima sve što su od mene očekivali. Od svega ostao je samo jedan stari izrabljeni kovač na koga su odavno svi zaboravili. Decu sam odgajio, ispratio ih u svet, što sam mogao naučio ih, što nisam mogao ja, učio ih je život. I pored teške ruke svog zanata, uvek sam bio nežan, strpljiv i smiren. Davao sam sve od sebe da moja deca imaju koliko toliko lep život, radio sam dok su oni spavali, mislio o njima dok oni nisu mogli sami o sebi. Došao je tako i momenat da ovako star kujem sam i samo za sebe, za svoju dušu. Ili ipak ne...
Na leto je u posetu dedi došao unuk, moj Sale, poslat od ko zna koga da mi ulepša staračke dane. Elan kod mene je očigledno naglo porastao. Ipak je tu on, da dedi da snagu i brzinu. Nikada lakše nisam držao čekić u rukama, nikada lakše nisam pričao, nikada brže nisam mislio, jer tu je on - dedin mali Artur, koji će izvući mač iz kamena.
Prvu noć kad je bilo vreme za spavanje, počeo sam da mu pričam jednu nesvakidašnju priču, priču o zvezdi koja je pala pre par hiljada godina, od koje su iskovana najbolja oružja na svetu. Svako veče bilo je rezervisano za po jedno oružje. Jedno jutro sam tako poranio pre njega, kako bih otopio gvožđe i oblikovao ga u nepravilan loptičast oblik i tako nekoliko puta. Kada sam završio pobacao sam gvozdene lopte po dvorištu i vratio se u krevet kako Saša ne bi primetio da me nema kada ustane.
Pola sata kasnije ustali smo zajedno. Priredio sam nam pravi seoski doručak: kuvana jaja, slaninu, kukuruzni hleb, kajmak i paradajz. Sale je slasno uživao u kajmaku. Posle nekog vremena pozvao sam ga da brzo izađe napolje. Pogledao je po dvorištu i zaprepašćeno ugledao ostatke pale zvezde. Ispričao sam mu da se kasno sinoć dok je on spavao na nebu pojavio snažan, sjajan bljesak i da to sigurno mora biti sagorevanje zvezde tokom prolaska kroz našu atmosferu i da su izgleda neki njeni ostaci završili u našem dvorištu. Naravno, odmah je usledilo očekivano radoznalo pitanje ushićenog dečaka: možemo li skovati mač od tih zvezda? Pa... Naravno da smo mogli. Čuj, ovakva dva vrsna kovača, a da ne mogu jedan mač da iskuju!
Pokupili smo sve ostatke zvezde padalice i odneli ih u našu malu radionicu. Dao sam unuku zaštitnu opremu: kovačke rukavice, naočare i odelo, i posao je mogao da počne. Zagrejali smo furunu preko svakog maksimuma, jer kako drugačije otopiti jednu zvezdu, i krenuli sa topljenjem. Dok mi je on sa nestrpljenjem dodavao ostatke prikupljenje zvezde, ja sam ih strpljivo i staloženo topio. Nakon što smo izlili otopljene ostatke u kalup, kovanje je moglo da počne. U kovačnici je proleteo dan, ne htevši da sačeka nas da napravimo pauzu. U univerzumu nas dvojice vreme je stajalo i strpljivo čekalo krajnji rezultat.
Sale je pratio svaki moj pokret, postavljao pitanja na svakom koraku, nestrpljivo čekao da proba i on nešto da uradi. Dedino srce je bez pogovora slušalo i dozvolio mu da radi sve, da sve proba, pokuša, napravi. Svakako nije bilo ničega što nisam mogao ispraviti uz malo zagrevanja i par udaraca čekićem. Udarac po udarac, brzo je učio. Znam da neće nikada biti kovač, to više nikom ne treba, ali je milina bilo gledati ga dok radi.
Do kraja dana mač je bio gotov, prav, sjajan i nesalomiv, spreman da ga moj kralj Artur izvuče iz kamena i okupi vitezove oko okruglog stola u priči koja je te večeri usledila pred spavanje. Ushićenje je lako savladavalo umor do kasno u noć dok smo pričali viteške priče. Dani koji su usledili donosili su nova ushićenja.
Unukova poseta je na kraju bila gotova i bilo je vreme za rastanak. Naravno, meni je teže pao. Spakovao sam mač u njegov prtljag u znak sećanja na dedu i ove lepe letnje dane. Čim je autobus napustio liniju vidnog polja umor me je počeo pristizati. Realnost ostarelog kovača mi se vraćala tiho i nezaustavljivo, prateći me verno poput senke. Ko sam ja? Samo jedan umorni kovač, koji živi kako bi ponovo video svog unuka. Deda koji će biti ponovo mlad u dane kada mu je unuk tu. Kovač hiljadu zvezda jednog divnog dečaka.
Milovan Popović, penzioner

Povezani tekstovi

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.